Može li se Velika Srbija stvoriti mirnim putem?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je - u kojoj meri je srpska politika opterećena idejom o Velikoj Srbiji. Sagovornice su bile dve istoričarke iz Beograda - Latinka Perović i Dubravka Stojanović.

Bilo je reči o tome zašto je ideja o ujedinjenju srpskog naroda temeljna ideja nacionalne ideologije, šta znači Vučićeva izjava da je Milošević bio veliki srpski lider s najboljim namerama koje nisu realizovane zbog istorijskih okolnosti, o Dodikovoj izjavi da će Srbi u ovom veku naći snage da ujedine državne prostore, da li Dodik ima ulogu električnog zeca koji treba da povuče ostale učesnike u trci za Veliku Srbiju, kakvu je ulogu odigrao Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti u oživljavanju koncepta Velike Srbije, zašto Srbija nikada nije bila zadovoljna svojim granicama, zbog čega je odgođeno usvajanje Deklaracije o položaju srpskog naroda u regionu, da li je priča o promeni granice između Srbije i Kosova probudila nade da je došao trenutak da se ponovo na dnevni red stavi ostvarenje sna o Velikoj Srbiji, kao i o tome može li Velika Srbija biti stvorena bez rata.

Omer Karabeg: Imam utisak da se danas na razne načine ponovo oživljava ideja o Velikoj Srbiji. U tom pogledu posebno je bila karakteristična komemoracija žrtvama Oluje početkom avgusta ove godine. Na tom skupu - koji je na izvestan način bio svesrpski jer su na njemu, pored Srba iz Srbije, učestvovali i predstavnici Srba iz Hrvatske, Republike Srpske i Crne Gore - Vučić je vrlo emotivno govorio o ugroženosti Srba u regionu i potrebi da ih Srbija zaštiti. Posebno je bio zanimljiv govor Milorada Dodika na toj komemoraciji. On je rekao da je uveren da će Srbi u ovom veku naći snage da ujedine državne prostore. Mislite li da Dodik govori ono što zvaničnici Srbije ne mogu da kažu?

Latinka Perović: Vaš utisak o tome da je živa ideja o Velikoj Srbiji je tačna. Ta ideja ima svoje složene i brojne razloge koje treba objasniti da bi se razumelo zbog čega ona nakon svega što se dogodilo i u prošlom, i u ovom veku i dalje živi u Srbiji. Obnova srpske srednjevekovne države, koja nije bila samo srpska, bila je temeljna ideja narodnog predanja i usmene istorije koju su Srbi stvarali pod Turcima. Nakon oslobođenja od Turaka i stvaranja političkih stranaka, pre svega Narodne radikalne stranke, ideja o oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda postala je temelj nacionalne ideologije. Od nastanka nezavisne srpske države 1878. godine stvaranje velike države bio je uvek prioritet srpskog društva. Zbog te ideologije vođeni su silni ratovi krajem 19. i početkom 20. veka i potrošeni ključni ljudski resursi. U ratovima 90-ih godina prošlog veka ponovo se sa tim srećemo.

Dubravka Stojanović: Ni 2000. godine, nakon pada Miloševića, nije došlo do prekida s tim programom. U jednom kratkom periodu izgledalo je da se kajemo zbog zločina, ali to je vrlo brzo zaboravljeno i taj program je nastavljen. Ja ne bih rekla da se radi o Velikoj Srbiji, jer ona sigurno nije mogućna, ja bih to nazvala programom veće Srbije. Sada je to, da tako kažem, skraćena varijanta - proširiti se na sever Kosova i pripojiti Republiku Srpsku - ali suština je ostala ista: teritorije su važnije od svega drugog.

      Električni zec

Omer Karabeg: Dodik je o ujedinjenju Srbije, Republike Srpske i severa Kosova i ranije govorio, i to u prisustvu Vučića, a ovaj se nikada nije od njega ogradio.
Dubravka Stojanović: To je tačno. Ali Dodik je to radio i prethodno, u vreme Borisa Tadića, pa se ni on nije od toga ogradio. Dodik služi kao neka vrsta električnog zeca koji trči brže od drugih i koji služi da povuče ostale trkače.

Omer Karabeg: Spomenuo bih Vučićev govor na još jednom skupu koji asocira na buđenje ideje o Velikoj Srbiji. Nedavno, na mitingu u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je rekao da je Milošević bio veliki srpski lider, da su mu namere bile najbolje, ali nerealne. I onda je dodao: “I to ne zato što su Hrvati, Muslimani i Albanci bili jači i hrabriji od nas, nego što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta”. Znači, Vućić zapravo kaže da bi u drugim okolnostima Miloševićevi planovi mogli biti realni i ostvareni.

Latinka Perović: To je ta politika kontinuiteta. Rat u Jugoslaviji devedesetih godina koji je doveo do njenog raspada, vođen je na paradigmi da su Srbi bili dobitnici u ratu, a gubitnici u miru, da oni nisu imali hegemonu poziciju u Jugoslaviji i da to treba da se promeni. Do promene te paradigme, ali samo prividno, došlo je1993. na Skupštini Republike Srpske kada je trebalo prihvatiti Vens-Ovenov plan. Taj plan je odbijen, a Dobrica Ćosić, koji je prisustovao toj sednici, tada je rekao: “Slušajte, ja sam tvorac paradigme o Srbima kao dobitnicima u ratu, a gubitnicima u miru. Ali sada vas molim da tu paradigmu promenimo i da shvatimo da danas treba u miru da dobijemo ono što nam nije pošlo za rukom u ratu”. Mislim da je ta politika danas na delu.

             Veliki lider Milošević

Omer Karabeg: Gospođo Stojanović, kako vi tumačite poruku Vučića u Kosovskoj Mitrovici da je Milošević bio veliki srpski lider, da su mu namere bile dobre, ali nerealne.

Dubravka Stojanović: Ne da su bile nerealne - već da Srbija nije razumela svet u tom trenutku. To su, zapravo, sve vreme govorili i srpski opozicionari tokom devedesetih. Govorilo se da je problem u tome što Milošević nije dobro vodio rat. Ni u ovoj Vučićevoj izjavi, kao ni u većini izjava srpskih opozicionih partija, izuzev Građanskog saveza i nekih njemu bliskih partija, nije doveden u pitanje sam program, pa u krajnjoj liniji ni sam rat. Samo je dovedeno u pitanje da li je taj rat bio uspešno vođen.

Latinka Perović: To je, zaista, tačno. Mi nikada nismo napravili bilans tih ratova o kojima je postojao apsolutni konsenzus u srpskom nacionalnom korpusu. Setimo se Memoranduma SANU, Osme sednice, prodora Miloševića na političku scenu Srbije, antibirokratske revolucije i njenog izvoza. To je bio program stvaranja srpske države, države u kojoj bi bili svi Srbi, bez obzira na druge. Taj projekt nikad nije izveden na čistinu, bar ne teorijski i istorijski. Umesto toga imamo stalno jadikovanje da je Srbija propustila šansu da nakon Prvog svetskog rata napravi Veliku Srbiju i priču o neravnopravnom položaju Srba u Drugoj Jugoslaviji, iako su Srbi bili deo suvereniteta i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine.

Mislim da je reč o ideološkoj, ako hoćete i religijskoj dogmi, koja okiva srpsko društvo insistirajući na njegovom totalnom jedinstvu. Kako, uostalom, možete drugačije objasniti da je nakon sloma komunističkog sistema srpsko društvo ponovo završilo u autokratiji nego činjenicom da je celo to vreme bila dominantna ideja o ujedinjenju srpskog naroda u okviru jedne države.

Omer Karabeg: Kakvu je ulogu igrao Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti u oživljavanju ideje o Velikoj Srbiji?

Dubravka Stojanović: To je čudan i - ako ga pažljivo pročitate - prilično loš i slabo pismen tekst. On nije ni naročito zanimljiv. Memorandum ne iznosi eksplicitno ideju o Velikoj Srbiji. U osnovi tog dokumenta je ideja o Srbiji kao žrtvi, koju je opljačkala Slovenija, zatim koja ima pokrajine, i koja je u podređenom položaju u jugoslovenskoj federaciji. Reč je o samoviktimizaciji koja je bila psihološka podloga za rat. To je bio okidač za novo agresivno ponašanje.

          Memorandum

Latinka Perović: Memorandum je druge u Jugoslaviji učinio krajnje opreznim. Shvatili su ga kao najavu prekrajanja granica Jugoslavije i kao najavu rata. Memorandum nije dovodio u pitanje osnove sistema - ni ekonomskog, ni političkog. Tamo čak stoji formulacija da postojanje jedne partije nije problem. Memorandum je, kao što kaže gospođa Stojanović, dovodio u pitanje položaj srpskog naroda tvrdnjom da je on gubitnik u Drugoj Jugoslaviji i pozvao je na pobunu Srba protiv te države, za koju je on položio najveće žrtve. Setimo se šta je Nikola Pašić govorio o Jugoslaviji: “Mi nismo mislili da drugi budu sluge, ali se mora znati da smo mi dali najviše žrtava za tu Jugoslaviju”. Memorandum je stvorio ratnu psihozu. On je odbacio promene. U to vreme istočnoevropski režim bio je pred kolapsom, došlo je do pada Berlinskog zida, promene su bile velike, integracije su postale duh vremena.

U tom trenutku Srbija se odlučuje za opciju koja je bila suprotna duhu vremena. Mi smo potcenili druge koji su u Jugoslaviji dovršili svoju nacionalnu integraciju i imali svoje interese. Naša briga o tome kako žive naši srpski sunarodnici u drugim državama ne može biti važnija od brige kako žive građani u Srbiji. Mislim da je to jezgro starog i novog srpskog nacionalizma. Mi ne uspevamo da kritički ocenimo vlastitu prošlost i da izađemo na zelenu granu. Ja to vidim kao tendenciju ka propadanju. Slušamo da ljudi odlaze iz Srbije, zvoni se na uzbunu zbog demografske krize, ali ta kriza traje dugo. Toliko puta su istoričari upozoravali da ni žrtve Prvog svetskog rata nisu popisane. Srbija je išla u nove sukobe i trpela nove ljudske gubitke, iako se nije oporavila od ljudskih gubitaka u Prvom svetskom ratu. Mislim da sve to u širokoj javnosti proizvodi otupelost. Oprostite za tu reč, ali uvek se setim Hercena koji je govorio da jedan narod pre nego što propadne - otupi. Slušamo velike priče o ujedinjenju i teritorijalnom proširenju, ali to danas ne budi veliki entuzijazam, jer su ljudi zaokupljeni time gde da pošalju svoju decu da se školuju i napreduju.

Omer Karabeg: Cilj ideje o Velikoj Srbiji je da se Srbi koji žive na Zapadnom Balkanu objedine u jednoj državi. Očigledno se ne vodi računa o velikim razlikama među njima. Recimo, Srbin iz Bosne i Hercegovine je po svom mentalitetu mnogo bliži Hrvatu i Bošnjaku iz Bosne i Hercegovine nego Srbinu iz Šumadije. Ali za zagovornike Velike Srbije svi su oni isti.

Dubravka Stojanović: Vi ste potpuno u pravu, ali ja bih dodala još nešto. Ja mislim da se o Srbima uopšte ne vodi računa. U Republici Srpskoj Krajini 1991. godine živela je svega trećina Srba iz Hrvatske. Ostali su živeli u gradovima - Zagrebu, Zadru, Splitu i tako dalje. Oni Miloševića nisu interesovali. U pitanju je bila samo gola teritorija. Isti je slučaj i sa Kosovom. Kao što znamo, danas na severu Kosova živi veoma mali procenat Srba, većina ih živi u južnim enklavama.

Omer Karabeg: Gospođo Stojanović, sećam se jedne vaše izjave da je Srbija zbog ideje o Velikoj Srbiji u stvari nedovršena država?

Dubravka Stojanović: Ja sam to preuzela od Zorana Đinđića koji je napisao knjigu “Jugoslavija - nedovršena država”. Proučavajući 19. vek utvrdila sam da elite Srbije nikada nisu priznale granice svoje države, a ni ustav. Srbija je, valjda, imala najviše ustava u savremenoj evropskoj istoriji, čini mi se jedanaest. Ustavi su se osporavili već u trenutku kada su se usvajali. Kada je usvajan ovaj poslednji ustav, Boris Tadić je rekao: “Mi znamo da on nije dobar, mi ćemo ga ubrzo promeniti”. Ne prihvata se ni teritorija na kojoj se država nalazi, ni njene granice. Prema tome, Srbija je u neprekidenoj nedovršenosti.

             Nikolaj Velimirović i Dobrica Ćosić

Latinka Perović: Naša politička elita, a moram reći i pretežni deo intelektualne elite, nikada nije bila zadovoljna teritorijom srpske države. Ekonomija, prosveta, otvaranje prema svetu - nikada nisu bili prioritet. Uvek je postojala neka granica do koje je tek trebalo stići. I to se pretvaralo u tlapnju. Ta opsednutost teritorijom otežava normalizaciju i razvoj države na principima savremenog sveta i vladavine prava. Pazite, vlast tvrdi da je prioritet Evropska unija, a predsednik u govoru u Kosovskoj Mitrovici među utemeljivačima naše budućnosti, pored ostalih, pominje i dve ličnosti - Nikolaja Velimirovića i Dobricu Ćosića. Molim vas, to su ljudi koji su smatrali da Evropa nije budućnost Srbije. Nikolaj Velimirović je govorio da je to Istok, Rusija, da su to istočni narodi. To zaista stvara konfuziju. Mi možemo sarađivati i sa Kinom, i sa Rusijom, ali moramo voditi računa o tome da - ako nam je prioritet ulazak u Evropsku uniju - za to postoje neki uslovi. Ne samo u unutrašnjoj transformaciji, nego i u spoljnoj politici. Srbija ne može ostati na klackalici bez velike štete za sebe i za svoju stabilnost.

Dubravka Stojanović: Pozivanje na Nikoloja Velimirovića i Dobricu Ćosića znači preskakanje zapadnog puta, neprihvatanje vladavine prava i pluralističke političke kulture i gušenje sloboda i ljudskih prava. To su predstavljali Velimirović i Ćosić, svaki u svom vremenu. I bojim se da se ta čvrsta ideološka baza može naći u dugom kontinuitetu srpske političke misli - sve do danas. A to je, naravno, sasvim suprotno evropskim integracijama.

       Pripremanje novih sukoba

Omer Karabeg: Prošle godine je uz veliku pompu najavljeno donošenje Deklaracije o položaju srpskog naroda u regionu. Rečeno je da će ta deklaracija biti usvojena u februaru ove godine i u Skupštini Srbije, i u Skupštini Republike Srpske. Onda su se odjednom svi ućutali, kao da su zaboravili na tu deklaraciju.
Dubravka Stojanović: Bojim da je neko spolja pripretio i rekao - nemojte to da radite. Ali to je ideja koja će se vratiti zato što taj program nije napušten. Važno je da se drži tenzija. To je suština te politike.

Latinka Perović: Ne može Srbija biti involvirana u političke odnose unutar drugih država. Pogledajte kako smo se ponašali prema onome što se događalo u Makedoniji, i prema pokušaju državnog udara u Crnoj Gori. Pa, molim vas, danas se govori o tome da su odnosi između srpskog i crnogorskog naroda gori nego ikad u istoriji. A mi čitamo knjige koje izlaze u Crnoj Gori i u Srbiji, poznajemo ljude, sarađujemo. Čemu služi takva vrlo opasna floskula - nego zagovaranju i pripremanju nekakvog sukoba. Mi odbijamo da sarađujemo sa drugim sredinama. Naravno, čovek treba da bude veoma kritičan prema onome što se danas zbiva u Hrvatskoj. Sami Hrvati pišu o tome knjige, dolaze u Beograd, predstavljaju te knjige, razgovaramo s njima o svemu što se tamo dešava. Ali ne možemo za simbole savremene Hrvatske uzeti Jasenovac, ustaštvo, i Nezavisnu Državu Hrvatsku. I profesor Dejan Jović, koji je napisao vrlo kritičnu knjigu o sadašnjim zbivanja u Hrvatskoj, jasno će vam reći: ”Hrvatska nijeustaška država”,

             Nema promene granica bez rata

Omer Karabeg: Dodik i svi koji govore o ujedinjavanju Srba u jednu državu kažu da oni taj cilj žele da ostvare mirnim putem. Može li se Velika Srbija ostvariti mirnim putem?

Latinka Perović: Reč je, već sam to pomenula, o promeni paradigme koju je izvršio Dobrica Ćosić prilikom rasprave o Vens-Ovenovom planu u Skupštini Republike Srpske 1993. godine. Dakle, treba u miru da ostvarimo ono što nismo uspeli u ratovima devedesetih godina, to jeste da ceo srpski nacionalni korpus bude u jednoj državi. To što se danas obnavlja ta ideja koja nas je odvela u katastrofu - znači da nema svesti o odgovornsti za tu katastrofu. U današnjoj Srbiji vidim protivrečne procese. S jedne strane se pregovara sa Evropskom unijom, otvaraju se poglavlja, dok se u isto vreme radi na zatvaranju Srbije.velikaEvo, najavljuje se zakon o ćirilici kao službenom pismu koji dovodi u neravnopravan položaj latinicu - koja je po ustavu ravnopravna sa ćirilicom. Da li ljudi koji to zagovaraju znaju da je ogroman deo kulturnog nasleđa srpskog naroda na latiničnom pismu? Kako se to može isključiti iz našeg kulturnog prostora? Kako zamišljaju učenje stranih jezika koji su neophodni za komunikaciju sa Evropom? Znam šta sve moje kolege čine da obezbede da im deca nauče strane jezike i pripreme ih za svet. U isto vreme vlada priprema zakona koji bi trebalo da nas stvrdne i nacionalno, i kulturno, i politički. I da nas omeđi. Vode se pregovori sa Prištinom, a mi nemamo pouzdane informacije o čemu se pregovara. Šta je sve u opticaju? Kakve podele? Kakva promena granica? Zašto je misleći svet u Srbiji, a i na celom Balkanu, tako oprezan prema toj ideji?

Podsetila bih da je kriza u Jugoslaviji počela tako što smo srpsko pitanje stavili na dnevni red preko Kosova. Tražili smo ukidanje pokrajina koje su bile konstitutivni element Jugoslavije. Pokrajine su ukinite, ali se na tome nije završilo. Išli smo u nove ekspanzije. Imajući u vidu iskusto ratova iz devedesetih svaki normalan čovek će se zapitati - ako dođe do razmene teritorija i pomeranja granica, gde će to uopšte da se završi? Jer mi znamo da granice nisu menjane mirnim putem, niti bi razmena stanovništva, koja je bila nagoveštena, bila humanitarna. Uostalom, i u civilizovanom svetu, koji za sobom ima dugo iskustvo ratova, to nikad nije išlo mirnim putem. Ne verujem da je to moguće ni danas.

Dubravka Stojanović: Teritorija se ne može proširiti mirnim putem. To pokazuju sve prethodne krize. Do promene granica uglavnom je uvek dolazilo ratom. Pa i Srbija je izgubila Kosovo nakon što je poražena u ratu protiv NATO pakta. Teško je zamisliti da se sada nešto može promeniti mirnim putem. Pogotovo na teritoriji Bosne i Hercegovine. Ono što je dodatna opasnost - to su globalne promene i interesi mnogih sila na Balkanu. Nije više samo reč o Rusima, Amerikancima i Evropskoj uniji. Tu su i Kina, Turska, čak i Iran, pa i Saudijska Arabija. Mnogi interesi su prisutni na ovom tlu. I oni sigurno koriste ove naše unutrašnje fantazmagorije, podržavaju ih i podstiču. To stvara nestabilnost koja, bojim se, postaja veoma ozbiljna.

              Zao duh

Omer Karabeg: Može li se reći da je ideja o Velikoj Srbiji zao duh srpske politike i da Srbija neće moći da uđe u krug modernih evropskih zemalja dok je potpuno ne odbaci?

Dubravka Stojanović: Po mom mišljenju to jeste tako. Pre svega, zbog toga što možda još od Prvog srpskog ustanka imamo istu listu prioriteta. Na prvom mestu te liste su teritorije, pa tek onda negde veoma nisko - modernizacija, razvoj, ekonomija, industrija, putevi, škole, zdravstvo. To uvek mora da čeka dok se ne reši pitanje svih pitanja. A pitanje svih pitanja, to jest pitanje teritorija, ne može da se reši - što je dosadašnja istorija Srbije, od preko dva veka, jasno pokazala. Srbija nikada nije bila zadovoljna granicama, niti će biti. Jedino racionalno rešenje je promeniti program i posvetiti se sopstvenom razvoju. Ali, mi do toga još uvek nismo stigli.

Latinka Perović: Dodala bih na kraju još nešto. Svetozar Marković je još u 19. veku govorio: “Velika Srbija bi bila vojno-policijska država”. Ali ne zato što bi u njoj živeli drugi narodi, već zato što je srpski narod, živeći u raznim imperijama i raznim državama, stekao neke osobenosti koje traže da budu posebno poštovane u zajedničkoj državi. Mi smo pokazali da nismo umeli sa Jugoslavijom, a ne razumemo ni delove srpskog naroda koji su sastavni deo identiteta naroda sa kojima oni žive. Ne možemo od srpskih zajednica u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini da pravimo nekakve enklave kojima ćemo upravljati iz Beograda.

 

 

 

Izvor: slobodnaevropa.org

Pin It