Baš loše vijesti: “Na mjestu gdje se traži pravda i istina organizuje se veselje”

Ništa ne sme da pokvari novogodišnje slavlje žiteljima Banjaluke, barem ne ono slavlje koje su za njih zamislile njihove vlasti.

Sasvim u skladu sa prirodom „srpskih“ režima na obe strane Drine, na mestu gde se traži istina i pravda biće organizovano veselje, sa sve pevanjem i pucanjem. Tamo gde su zajedno sa Davorom Dragičevićem Banjalučani pitali ko je ubio njegovog sina Davida, večeras bi trebalo da zapeva Haris Džinović. A od pesme i radosti trebalo bi da se obeznane Dodikovi podanici.

U međuvremenu, od sinoć do jutros, nestao je Davor Dragičević. Njegovi bližnji tvrde da je uhapšen; policija, naprotiv, tvrdi da nije uhapšen, a kao dokaz za to nudi poternicu koju je raspisala za njim. U poternici stoji da je Dragičević prekršio zakon o okupljanju. Tako se otac ubijenog deteta privodi zakonu, a zakonu ga privode upravo oni koji bi trebalo da kažu ko mu je ubio dete i za koje zakoni, isti oni na čije se poštovanje poziva Dragičević, očito ne važe.

U nedelji između Božića i Nove godine, vlasti u jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine rešile su da pregaze sve pravne i ljudske norme. Obespravljenim podanicima kao kompenzaciju nude Harisa Džinovića i novogodišnje slavlje. Mi se sad možemo pitati kako Džinovića i njegovu potencijalnu novogodišnju publiku nije sramota da pevaju i gaze na mestu gde su njihovi sugrađani iscrtali Davidovo srce kao simbol borbe za istinu i pravdu - za elementarno ljudsko dostojanstvo.

Ali, zašto bismo se pitali o postupcima žitelja na drugoj obali Drine, kada i sa ove strane imamo sličnu situaciju. Večeras će na prostoru ispred parlamenta novogodišnju publiku zabavljati Bajaga. Tako će se i u Beogradu, kao u Banjaluci slaviti na mestu obeleženom nasiljem i nepravdom. Nije bilo davno kada su na istom tom trgu članovi režimske paramilicije stezali kragnu oko vrata i davili novinare na Vučićevoj inauguraciji za predsednika republike posle pokradenih izbora. Tako je inauguracija postala doslovno realizovana metafora o gušenju medija.

Ne samo ispred te zgrade, gde će se večeras sa Bajagom i njegovim instruktorima razdragano čekati nova 2019, nego i unutar nje, proteklih godina gazi se i guši sve što je u Srbiji ostalo od pristojne države. S jedne strane, nije toga bilo mnogo, s druge strane - zašto je i to malo tako veliki problem za ovaj režim? O tome treba, kao i Džinović, da se pita Momčilo Bajagić kada izađe pred obeznanjene režimske podanike i zapeva im na mestu obeleženom nasiljem i bezakonjem - da li je nadnica koju će dobiti za to dovoljno visoka da umrtvi njegovu savest?

Dobro, sve su ovo naivna pitanja. Nije prvi put da gledamo kako se prodaje obraz za šaku dinara. Istini za volju pevalo se u Beogradu i kada su sa druge strane Drine organizovano i masovno ubijani civili. Iza tih masovnih zločina stajali su dakle isti oni ljudi koji su organizovali i plaćali veselje na beogradskim trgovima i ulicama. Kako onda, tako i danas. Umesto da postavljamo naivna pitanja, možemo da razmislimo šta nas to čeka u 2019, a prema znakovima s kraja 2018.

Ako je suditi po Banjaluci i sudbini Davora Dragičevića, mogla bi se 2019. pokazati kao godina nestalih, upravo onako kako smo to gledali u popularnim filmovima o latinoameričkim režimima. Ko nije gledao samo filmove, nego je nešto i čitao o tome - biće užasnut sličnostima između diktatura u latinoameričkim državama s polovine 20. i današnjih „srpskih“ režima i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. Ako se pokaže da Davor Dragičević nije nestao, to jest da je samo uhapšen i da mu ne fali - recimo to kolokvijalno - ni dlaka s glave, biće to, nažalost, dobra vest i za njega i za nas. Nažalost, jer s ovim režimima više od toga ne može da se očekuje kao dobra vest.

 

Piše: Dejan Ilić
Izvor: pescanik
   Sve gore rečeno važi i za Sarajevo, Mostar ali i za Brčko Distrikt BiH, s tim da se u Distriktu još uvijek ne traži pravda i istina, bar ne javno
  BF

Pin It
Print Friendly, PDF & Email