Kreacionizam u državnim školama

Pitanje:
Treba li predavati kreacionizam u državnim školama? Sve teme iz oblasti filozofije obrazovanja i obrazovne politike koje su predmet debate u kontroverzi oko evolucije i kreacionizma, previše su brojne da bi se mogle pokriti u jednom članku, stoga u prvom delu počinjem analizom ovog pitanja koja će omogućiti bolje fokusiranje rasprave.

Iskoristiću priliku da istaknem povezana pitanja koja se do sada u okviru ove debate nisu razmatrala. U delovima koji slede, razmotriću mnoštvo pravnih argumenata, kreacionističkih vanpravnih argumenata, epistemoloških argumenata, argumenata zasnovanih na slobodi veroispovesti i argumenata zasnovanih na filozofiji obrazovanja i pravdi, relevantnih za ovo konkretno pitanje. Pošto je kreacionizam prvenstveno američki fenomen, neka razmatranja će se ticati specifično američke situacije, ali mnogi od ovih argumenata su opšteprimenljivi.
(a) Državne škole. Kontroverze oko obrazovnih politika koje se tiču kreacionizma, odnosile su se skoro isključivo na predavanje evolucije u državnim školama, stoga je najbolje razmotriti problem upravo na ovom primeru. Međutim, neki ključni elementi ove kontroverze bili bi sasvim drugačiji kada bi se razmotrili u drugim obrazovnim kontekstima, poput privatnih i parohijskih škola, kućnog obrazovanja (homeschooling) i visokoškolskih institucija.
Na primer, vrlo se malo pažnje u ovoj raspravi posvetilo privatnim školama, bez sumnje zato što upravljanje njima nije na isti način podložno javnoj kontroli. Međutim, ipak postoji izvesna mera spoljašnjeg nadzora u smislu da privatne škole moraju ispuniti izvesne standarde neophodne za akreditaciju. Stoga se razložno može postaviti pitanje da li škola zaslužuje da bude akreditovana ukoliko se u njoj predaje kreacionizam umesto evolucije. Uzimajući u obzir da akreditacija podrazumeva da škola ispunjava profesionalne standarde u odgovarajućim oblastima, škola na čijim se časovima nauke predaje kreacionizam ne ispunjava standarde, pošto je evolucija u samom jezgru naučnog saznanja. Štaviše, kako ćemo videti, kreacionizam odbacuje ne samo evoluciju, već i mnoge druge utvrđene naučne činjenice iz drugih grana nauke. Međutim, obično se uzima zdravo za gotovo da privatne škole, pod uslovom da nisu finansirane iz javnih fondova, niti poseduju državni sertifikat, ne podležu javnim standardima i mogu decu podučavati bilo kojoj privatnoj ezoteričnoj doktrini.
Kada su u pitanju parohijske škole, očekujemo da one podučavaju religijskim gledištima. Ovo je najprirodnija sredina za kreacionistička gledišta, i upravo se u njima kreacionizam najčešće predaje na časovima nauke. Ovo naravno ne znači da sve, pa čak ni većina, parohijalnih škola podučava kreacionizmu. Na primer, na osnovu neformalne procene svojih studenata, došao sam do zaključka da oni koji su pohađali katoličke srednje škole obično poseduju nabolje obrazovanje iz evolucije, neretko bolje i od onih koji su pohađali državne škole. Fundamentalističke i evangelističke „biblijske škole“, s druge strane, često reklamiraju kreacionističko usmerenje svog naučnog programa kao svoju glavnu prednost u privlačenju novih učenika. Po njihovom viđenju, svako pravo saznanje poseduje biblijsku osnovu. Džil Hansen, direktor škole Fairfax Baptist Temple, objašnjava obrazovnu filozofiju svoje škole, koja je reprezentativna za sve slične institucije, na sledeći način: „Mi sve zasnivamo na Bibliji. Ona je temelj, reč božija je temelj iz kojeg se razvijaju svi obrazovani ljudi“ (Duvall, 1995). Kako se u ovoj školi predaje teorija evolucije? Hansen je otvoren i po tom pitanju: „Mi je raskrinkavamo kao lažni model“.
Osim ukoliko država ne počne ozbiljno da finansira parohijske škole novcem poreskih obveznika, recimo kroz vaučerski sistem, one verovatno mogu očekivati da zadrže slobodu da predaju kreacionizam ili religijsku doktrinu po svom izboru. Štaviše, fundamentalističke i evangelističke škole često biraju da se ne prijave za sekularnu obrazovnu akreditaciju, i mogu se akreditovati jedino u okviru sopstvenog nezavisnog sistema. Pa ipak, ja bih rekao da se ovde postavljaju ozbiljni problemi iz domena filozofije obrazovanja. Da li je u redu podučavati decu da je nešto što je istinito zapravo laž? Zar nije pokazatelj loše vere pogrešno predstavljati naučne nalaze na časovima koji bi trebalo da služe upoznavanju sa naukom? Ako se biblijsko otkrovenje uzima kao osnov saznanja, nije li intelektualno nepošteno takva otkrovenja predstavljati kao nauku? Ovde se radi o važnim moralnim pitanjima: religijske škole koje podučavaju kreacionizmu, ogrešuju se o osnovne norme poštenja.
Većina ovih problema važi i za slučaj kućnog obrazovanja. Uvek je bilo roditelja koji, iz ovog ili onog razloga, biraju da sami podučavaju svoju decu kod kuće umesto da ih šalju u školu, ali trenutno ubedljivu većinu njih čine religiozni konzervativci koji ne žele da njihova deca budu izložena onome što roditelji smatraju zlom državnog obrazovanja, bilo to seksualno obrazovanje ili evolucija. Kućno obrazovanje postavlja neke značajne izazove za obrazovnu politiku, pošto je osnovno obrazovanje obavezno i roditelji moraju dokazati da svojoj deci daju obrazovanje koje ispunjava državne standarde. Nadzor nad roditeljima koji sami podučavaju svoju decu ne sprovodi se dosledno i relativno je uobičajeno da fundamentalisti među njima predaju samo ono najosnovnije iz predmeta koje smatraju problematičnim, pritom dopunjavajući kurikulum religijskim obrazovanjem – proučavanjem Biblije, kreacionizmom i tako dalje – koje im više odgovara. Da li roditelji čine medveđu uslugu obrazovanju svoje dece, učeći ih kreacionizmu pod velom nauke? Možda je u takvim slučajevima potreban stroži nadzor.
Razmatranje ovog pitanja u kontekstu visokoškolskog obrazovanja, donekle se preklapa sa prethodnim razmatranjima, ali uz neke značajne razlike. Jedna od najznačajnih je uzrast i zrelost studenata. Većina studenata osnovnih studija je na naprednijem stadijumu razvoja od učenika srednjih škola, tako da za njih počinju da važe i neki novi obrazovni ciljevi. Očekujemo da studenti počnu da bruše svoje veštine kritičkog mišljenja i vrednovanja, kao i da razvijaju disciplinovanu nezavisnost duha. Na ovom stupnju može biti sasvim prikladno i poučno raspravljati o kreacionističkim gledištima, tako da studenti mogu naučiti šta sa ovima nije u redu. Naravno, postoji mnoštvo drugih tema koje bi mogle poslužiti istoj svrsi, ali profesor može legitimno izabrati seciranje kreacionizma na isti način na koji se na času anatomije može secirati zmija umesto žabe. Pitanje koje tu treba razmotriti jeste da li bi ovo bio razložan obrazovni cilj i u srednjem obrazovanju.
Ove alternativne kontekste ćemo uglavnom ostaviti po strani i fokusirati se na državne škole, koje su istorijski bile (i u najvećoj meri ostale) u središtu ove kontroverze. Generalno gledano, uzroci kreacionističke kontroverze – prividnih konflikata između evolucije i nekih hrišćanskih gledišta po pitanju stvaranja – ostali su manje-više isti već decenijama, ali su se manifestovali na različite načine u različitim periodima. U prvim decenijama sistema državnog školstva u SAD, malo koji udžbenik je uopšte sadržao gradivo o evoluciji, a jednom kada je to počelo da se menja, mnoge države su na to odgovorile uvodeći zakone koji su u potpunosti zabranjivali podučavanje o evoluciji. Antievolucionistički Batlerov zakon u Tenesiju je 1925. doveo do prve zakonske bitke oko kreacionizma i evolucije u školama – čuvenog slučaja Scopes. Slični evolucionistički zakoni ostali su na snazi sve do 1968, kada su oboreni odlukom Vrhovnog suda. Kreacionisti su sedamdesetih isprva uzvratili donošenjem državnih zakona kojima se daje „jednak značaj“ biblijskoj priči o stvaranju. Pošto su ovi zakoni bili oboreni osamdesetih, kreacionistički aktivisti su se okrenuli drugim taktikama, donoseći zakone koji su zahtevali, na primer, da se pre časova biologije na kojima se pokrivalo gradivo iz evolucije, čitaju „napomene“. Tako će, na primer,1 učenici državnih škola u Alabami u svojim udžbenicima biologije naići na napomenu koja kaže:
„Ovaj udžbenik razmatra evoluciju, kontroverznu teoriju koju neki naučnici predstavljaju kao naučno objašnjenje porekla živih bića, poput biljaka, životinja i ljudi. Nijedno ljudsko biće nije bilo prisutno u trenutku kada je život na Zemlji nastao. Stoga, svaku tvrdnju o poreklu života treba smatrati teorijom, a ne činjenicom.“
U drugim državama, kreacionistički „prikriveni kandidati“ u lokalnim školskim odborima i državnim odborima za obrazovanje, javno su zastupali obrazovnu politiku „povratka na osnove“, ali su zatim radili na tome da promene standarde naučnog kurikuluma, tako da ovaj uključuje i kreacionizam ili da se iz njega izbaci evolucionistička komponenta, uprkos tome što je evolucija osnovna za biološku nauku. Neki idu i dalje od toga i zahtevaju da se prezentuju i „dokazi protiv evolucije“ ili „alternativne analize dokaza“. Neki nastavnici prosto ignorišu zakon i nastavljaju da izlažu svoja kreacionistička gledišta, na primer o „inteligentnom dizajnu“. Ovi i slični primeri kreacionističkog aktivizma u državnim školama drže ovu instituciju u središtu kontroverze.
(b) Vrste kreacionizma. Sledeći element koji moramo razmotriti jeste sam pojam kreacionizma. Ako bi se kreacionizam zaista predavao u školama, šta bi to podrazumevalo? Generalno gledano, kreacionizam je odbacivanje evolucije u korist nekog oblika posebnog stvaranja, ali moramo uočiti da postoje brojna različita i konkurentska gledišta koja spadaju pod ovaj pojam.
Najuobičajeniji oblik „kreacionističke nauke“ je ono što je poznato pod imenom „kreacionizam mlade Zemlje“ (Young Earth Creationism – YEC). U zakonu koji je donesen u Arkanzasu 1982. kreacionisti su predložili nacrt onoga što bi želeli da se predaje u školi:
„(1) Iznenadno stvaranje univerzuma, energije i života, ni iz čega; (2) Nedostatnost mutacije i prirodne selekcije za razvoj svih živih vrsta od jednog organizma; (3) Promene samo unutar unapred određenih granica prvobitno stvorenih vrsta biljaka i životinja; (4) Odvojeno poreklo ljudi i majmuna; (5) Katastrofističko objašnjenje geologije Zemlje, koje uključuje pojavu svetskog potopa; i (6) Relativno skorašnji nastanak Zemlje i živih vrsta“ (La Follette 1983, str. 16).
Potpuniji pregled može se naći u (Aubrey 1998 (1980)). Važno je takođe razumeti da se kreacionizam ne iscrpljuje u odbacivanju biološke evolucije, iako je ovo osnovna teza koja je bila predmet javne kontroverze. Kao što se da videti iz gore navedenog spiska, i kao što sam pokazao na drugom mestu (Pennock 1999, pog. 1) kreacionizam takođe odbacuje i naučne zaključke antropologije, arheologije, astronomije, hemije, geologije, lingvistike, fizike, psihologije, optike, itd. Na primer, kada su 1999. kreacionisti iz Kanzaškog državnog odbora za obrazovanje uklonili sve reference na evoluciju iz naučnog kurikuluma ove države, uklonili su i tektoniku ploča, geološku hronologiju, kosmologiju Velikog praska i svako pominjanje drevnog perioda Zemlje.
Moramo takođe biti svesni da danas postoji mnoštvo podela među kreacionistima. Neslaganja oko detalja hrišćanske teologije, delimično prihvatanje naučnih gledišta i različite političke strategije doveli su do nastanka brojnih frakcija koje dovode u pitanje različite elemente standardnog gledišta. Kreacionisti stare zemlje, na primer, ne insistiraju na tome da je Zemlja stara samo šest do deset hiljada godina i prihvataju nešto slično naučnoj hronologiji. Izvestan broj kreacionista sumnja da se desio jedan, katastrofični svetski potop i umesto toga smatraju da je biblijski potop bio lokalna mediteranska pojava, ili, ako i jeste bio svetski, da je bio „blag“, a ne katastrofičan. Broj pristalica kreacionizma mlade Zemlje daleko nadmašuje pripadnike drugih frakcija, ali je važno uvideti da kreacionizam nije monolitan pokret.
Iako su tradicionalni kreacionisti i dalje politički i obrazovno najaktivniji, kreacionizam je devedesetih godina prošlog veka prošao kroz značajnu evoluciju, koja je započela objavljivanjem knjige Darvin na sudu Filipa Džonsona. Džonson, inače profesor na Berkliju, ne zastupa, ali ni ne poriče gledište mlade Zemlje, već umesto toga tvrdi da kreacionizam treba razumeti kao verovanje u proces stvaranja u opštijem smislu. Ljudi su kreacionisti, po Džonsonovoj definiciji, „ako veruju da je natprirodni stvoritelj ne samo inicirao ovaj proces, već da ga u nekom značajnom smislu kontroliše kako bi ostvario neku svrhu“ (Johnson 1991, str. 4). Umesto da govori o „kreacionističkoj nauci“, Džonson i njemu slični novi kreacionisti svoje gledište zovu „teorijom inteligentnog dizajna“ i zastupaju „teističku nauku“. Kreacionisti inteligentnog dizajna uključuju i kreacioniste mlade i stare Zemlje, ali oni uglavnom ne otkrivaju svoje konkretnije privrženosti i govore samo o generičkoj tezi „pukog stvaranja“. Kao i drugi kreacionisti, oni se protive prilagođavanju svojih gledišta teoriji evolucije i ovu smatraju fundamentalno nepomirljivom sa hrišćanskim teizmom. U drugom smislu, međutim, oni idu dalje od kreacionističke nauke, odbacujući naučnu metodologiju i tvrdeći da se i sam naučni naturalizam mora odbaciti i zameniti teističkom naukom (mada nikada ne razjašnjavajući metode ove nauke).
Iako su se nastavi evolucije u školama najaktivnije suprotstavljali fundamentalisti i evangelistički hrišćani, naročito zastupnici mlade Zemlje, ne možemo ispravno vrednovati ovo pitanje ako ne uzmemo u obzir i nehrišćanska kreacionistička gledišta. Zastupnici ovih gledišta uglavnom nisu bili tako politički aktivni u SAD, tako da nisu privukli pažnju javnosti u jednakoj meri. Nemoguće je napraviti čak i najelementarniji pregled ovih brojnih gledišta, ali ću pomenuti dva skorašnja slučaja koji su dospeli u vesti.
U Keneviku u državi Vašington otkriće fosila ljudskog skeleta nađenog 1996. pokrenulo je veliku pravnu bitku između nauke i religije. Koalicija severozapadnih Indijanaca polagala je pravo na ove kosti stare preko devet hiljada godina i želela je da se one što pre sahrane. Međutim, struktura lobanje ukazivala je pre na kavkasko nego na indijansko poreklo, tako da su naučnici postavili pitanje da li se zaista radi o plemenskom pretku i predložili dalju analizu kojom bi se moglo otkriti više o ranoj ljudskoj istoriji ovih predela. Arman Minthorn iz oregonskog plemena Umatila izjavio je da njegov narod nije zainteresovan za gledište ovih naučnika: „Mi već znamo svoju istoriju. Nju su nam kroz predanje preneli naši preci i ona je sadržana u našim religijskim praksama“. A njihova istorija kaže da ih je njihov bog stvorio upravo na tom mestu. Mnoga plemena američkih Indijanaca imaju priče o svom poreklu koje su, bar na prvi pogled, u sukobu sa teorijom evolucije i drugim naučnim otkrićima. (U delovima severne Kanade formirana je i koalicija indijanskih domorodaca i hrišćanskih kreacionista, koja se suprotstavlja nastavi evolucije u školama. Ovo savezništvo je, naravno, nelagodno, jer se pomenute grupe ne slažu oko toga kojom bi pričom o stvaranju trebalo zameniti teoriju evolucije.) U kontroverzu oko skeleta iz Kenevika uključene su i religijske grupe poput Narodnog sabora Asatru, stare norveške paganske grupe. Pripadnici ove prethrišćanske vere obožavaju skandinavske bogove i boginje iz vikinškog doba i veruju da su njihovi preci bili prvi stanovnici ove oblasti. Oni očekuju da će naučna analiza lobanje potvrditi njihovu tezu o prvenstvu, iako bi ih njihova ostala religijska uverenja svakako dovela u sukob sa drugim aspektima ovog naučnog otkrića.
Još jedno religijsko antievolucionističko gledište dospelo je u vesti 1995, kada je televizijska stanica NBC emitovala program pod imenom Misteriozno poreklo čoveka, u kojem se tvrdilo da su otkriveni naučni dokazi da su ljudska bića postojala i pre desetina miliona godina. Kreacionisti su isprva bili oduševljeni ovim poricanjem evolucije emitovanim u udarnom terminu, ali su ubrzo povukli svoju podršku kada su saznali da je program bio zasnovan na knjizi Zabranjena arheologija (Cremo&Thompson 1993), u kojoj se izlažu navodno naučni dokazi za poziciju koja odslikava hinduističko gledište o stvaranju i reinkarnaciji.
Konačno, pomenuću još jedan tip gledišta koje je relevantno za ovu kontroverzu. Raelijanski pokret, koji je nastao u Francuskoj sedamdesetih godina prošlog veka, naziva sebe „naučnom religijom“. Raelijanci odbacuju evoluciju i veruju da je život na Zemlji nastao kao rezultat svrhovitog, inteligentnog dizajna, ali oni isto tako odbacuju i kreacionizam, u smislu da ne veruju da je stvoritelj bio natprirodno biće. Umesto toga, oni veruju da je život na Zemlji rezultat vanzemaljskog genetskog inženjeringa. Osnivač Raelijanskog pokreta, Klod Vorion, tvrdi da ovo zna jer mu je istina otkrivena od strane vanzemaljaca, koji su ga postavili za vodiča našeg doba. Nekih sedamdeset hiljada pristalica širom sveta, uključujući i SAD, dele ovu njegovu veru.
Kada razmatramo da li treba predavati kreacionizam u školama, moramo uvek imati na umu da sva ova antievolucionistička stanovišta treba uključiti u nastavu kao „alternativne teorije“.
(c) Kako predavati? Treći element ovog pitanja koji zahteva preliminarnu diskusiju, tiče se vrste predmeta na kojem će se predavati kreacionizam i načina na koji će se to činiti.
Pitanje se dramatično menja ako bismo, na primer, predavali različite oblike kreacionizma na časovima uporedne religije. Ustav ne zabranjuje diskusiju o religiji na predmetu ove vrste. Mogli bismo da zamislimo predmet koji bi predstavljao pregled raznolikih gledišta na stvaranje iz različitih religija, i mogli bi se ponuditi dobri argumenti u korist tvrdnje da takav predmet služi korisnoj obrazovnoj svrsi, negujući poštovanje prema američkoj i globalnoj kulturnoj raznolikosti. Mnogi protivnici predavanja kreacionizma u školama bili bi spremni na kompromis ako bi se ova tema obrađivala u okviru ovako koncipiranog predmeta. Kontroverza nastaje pre svega zato što kreacionisti insistiraju da se njihova gledišta uključe u naučni kurikulum, kao zamena za teoriju evolucije ili kao njena jednako značajna alternativa.
Štaviše, kreacionisti žele da evolucija bude raskrinkana kao lažni model. Kreacionistički udžbenici koji se koriste u fundamentalističkim školama, često idu dalje od toga i tvrde da je evolucija pored toga još i zlo gledište, koje promovišu ateistički naučnici u nameri da odvuku ljude od boga. Udžbenici koji se predlažu za upotrebu u državnim školama, međutim, klone se propovedanja o zlu evolucije. Uobičajeni kreacionistički predlozi slede ono što je poznato kao „dualni model“, u kojem se „dve teorije“ predstavljaju i suprotstavljaju jedna drugoj. Arkanzaški zakon o „uravnoteženom tretmanu“ zahtevao je od škola da se podjednako bave „kreacionističkom naukom“ i „evolucionističkom naukom“. Pošto su svi takvi zakoni proglašeni neustavnim, kreacionisti danas pokušavaju da obrazlože zašto bi na časovima nauke trebalo prosto predstaviti „alternativne teorije“ drugačije od naučnog gledišta. U praksi, međutim, predlozi su suštinski nepromenjeni. Na primer, udžbenik O pandama i ljudima (Davis&Kenyon 1993), koji predstavlja do danas najpažljivije sastavljen kreacionistički proizvod tog tipa, zasniva se na problematičnom okviru u kojem ima mesta samo za dve teorije biološkog porekla, prirodnu evoluciju i inteligentni dizajn, dok se sva ostala gledišta zapostavljaju. Termini su se promenili, ali je problematična strategija ostala ista: za teoriju evolucije se tvrdi da je puna rupa, tako da kreacionizam ostaje kao jedina alternativa. Učenicima se kaže da će im ovaj udžbenik omogućiti ono što nije nijedan do sada, naime, da sami odluče koja je teorija tačna. Naravno, karte su unapred nameštene tako da izgleda da evolucija gubi po svakom pitanju.
Međutim, o tome kako bi se kreacionizam predavao u školama ako bi to bilo dopušteno, ne može se suditi samo na osnovu udžbenika, pošto se oni trenutno pišu više u političke nego u pedagoške svrhe, kako bi se predstavilo nevino lice ovog pokreta. (Pande, na primer, koje se nude kao tekst iz biologije, sadrže dug odeljak sa filozofskim argumentima o tome zašto inteligentni dizajn ne bi trebalo diskvalifikovati kao naučnu hipotezu i zašto on navodno nije u suprotnosti sa sudskim presudama po kojima je nastava kreacionizma u državnim školama protivustavna. Ovo teško da je uobičajeno za jedan srednjoškolski udžbenik.) Realističniji osećaj o onome što bi se moglo desiti u učionicama dobićemo ako pogledamo slučajeve u kojima su nastavnici nastavili da predaju kreacionizam uprkos zakonu koji to zabranjuje. Da dam samo jedan reprezentativan primer, u srednjoj školi u Hari, predgrađu Oklahoma Sitija, nastavnik je oduzeo učenicima udžbenike i podelio im kreacionističke materijale u kojima je pisalo da osoba koja veruje u evoluciju ne može verovati u boga (RNSCE 1998).
Konačno, ukazao bih na još jedan način na koji se kreacionizam može predavati u školama, a koji dosad nije bio razmatran u literaturi: kreacionistička gledišta se mogu predavati kao ilustracije za to kako se ne treba baviti naukom. Mogu se predstaviti konkretni kreacionistički stavovi, a zatim preispitati dokazi, pokazujući kako su naučnici uvideli da su ovi stavovi pogrešni. Pod uslovom da se klonimo ekstrema, ovo bi mogla biti korisna obrazovna vežba, u tom smislu što bi razmatranje nekih od mnoštva grešaka takozvane „kreacionističke nauke“ ili „inteligentnog dizajna“ moglo pomoći učenicima da nauče kako se zaista treba baviti naukom. Kako je istakao Džon Djui, naučno obrazovanje neće biti uspešno ako se svede na recitovanje i memorisanje naučnih činjenica (Dewey 1964 (1910), 1964 (1938), str. 19). Dobro naučno podučavanje podrazumeva podučavanje metodima naučnog rezonovanja, i kritičko razmatranje kreacionizma bi moglo poslužiti upravo ovoj svrsi. Ako bi sudovi dopustili predavanje kreacionizma u školama, ovaj kritički pristup bi mogao postati uobičajena obrazovna vežba na mnogim časovima nauke. Zapravo, ovo je jedini intelektualno odgovaran način na koji bi se kreacionizmu moglo pristupiti na časovima nauke.
Odgovor
Razmatrajući argumente, otkrili smo mnogo dobrih razloga protiv i vrlo malo dobrih razloga za uvođenje kreacionizma u škole. U konačnom, čini se jasnim da je pametnije ne uvoditi ovaj sukob u učionice. Treba li predavati kreacionizam u državnim školama? Odgovor je – ne treba.

Science & Education 13/06/2017
PEŠČANIK

Pin It