Vladimir Srebrov, zaboravljeni sarajevski heroj

Sarajevo i Bosna i Hercegovina moraju pamtiti ovog Bosanca, koji se do posljednjeg daha protivio zlu Radovana Karadžića i za to visoko platio.

Danas se Srebrov ne pominje baš često, tone u zaborav zajedno sa mnogim drugim pojedincima koji su se usprotivili pomahnitalom velikosrpskom zluArhiva

Ove godine navršava se tačno dve decenije od prerane smrti Vladimira Srebrova, pesnika, intelektualca, bibliotekara, političara... čoveka koji je u najtežim vremenima smogao snage da ustane protiv zla. Čoveka koji je platio visoku cenu zalaganja za jedinstvenu Bosnu i miran suživot svih naroda koji u njoj žive. Srebrov je rođen 1954. godine u Požarevcu, pod imenom Milan Nikolić. Pošto je njegov otac bio oficir tadašnje Jugoslovenske narodne armije, porodica se često selila, pa je Srebrov osnovnu i srednju školu završio u Travniku i Banjaluci, a Filozofski fakultet u Sarajevu. Tokom postdiplomskih studija u tadašnjem Sovjetskom savezu, oduševljava se idejama panslavizma i menja ime u Vladimir Srebrov. U početku je to bio samo književni pseudonim, ali je vremenom prerastao u zvanično ime i prezime.

Kada je počeo raspad Jugoslavije, Srebrov je stajao na nacionalističkim pozicijama, o čemu svedoči i naslov jednog njegovog intervjua iz tog doba, objavljenog u omladinskom listu Naši dani – "Ugrožen sam i kao Srbin, i kao čovek". Tome u prilog govori i činjenica da je Srebrov 1990. godine bio jedan od osnivača Srpske demokratske stranke i vođa njenog militantnog krila pod imenom "Mlada Bosna", koje je trebalo da bude, prema njegovim rečima, "željezna pesnica stranke".
Srebrov je slovio i za kandidata za predsednika stranke. Međutim, Vojislav Maksimović, Nikola Koljević i Milorad Ekmečić vršili su pritisak na Srebrova da odustane i prepusti lidersko mesto Radovanu Karadžiću. Njihov argument je bio neumoljiv: Karadžić je veliki Srbin iz četničke porodice i ima podršku Dobrice Ćosića, što je tih olovnih godina bilo presudno. Neposredno pre osnivačke skupštine, Karadžić je prišao Srebrovu i preporučio mu da se povuče, jer će on biti predsednik. Na pitanje Srebrova: "Ko te je izabrao za predsednika?", Karadžić odgovara: "[Slobodan] Milošević", a Jovan Rašković dodaje da je takav dogovor napravljen u Beogradu.

Zločinačke nakane Plana 'Ram'

Mnogo kasnije, nakon ratova, etničkog čišćenja i genocida, Dobrica Ćosić se u svojim memoarima hvalio da je on odlučivao ko će voditi srpske stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. I Rašković i Karadžić bili su odani Ćosićevi kadrovi. Ko zna šta bi bilo da je Srebrov došao na čelo stranke, pogotovo ako imamo u vidu potonji razvoj njegovih političkih stavova. U njegovoj duši dogodio se strašan prelom, on doživljava metanoju, kod njega dolazi do potpunog preokreta i promene ubeđenja. Taj bolni proces započeo je onog trenutka kad je saznao kakav krvavi scenario srpska intelektualna i politička elita sprema Bosni i Bošnjacima. U jednom intervjuu iz oktobra 1995. godine sam Srebrov je o tome iscrpno govorio:

Ja sam bio pod ogromnim pritiskom da prihvatim plan, za koji sam naknadno saznao da je bio utvrđen ne u 1990-im, nego tokom 1980-ih. Bio je to famozni Plan "Ram", kojim se ciljalo na ekonomsko razaranje Bosne i potpuno istrebljenje bosanskih Muslimana. Bio sam strašno šokiran. Ne preuveličavam ako kažem da sam osećao strašnu bol kada sam za to čuo od ljudi koji su bili moji prijatelji skoro 20 godina.

Plan je tokom 1980-ih utvrdio Generalštab onoga što je tada bila Jugoslavenska narodna armija. Njime je predviđena podela Bosne u dvije interesna sfere i stvaranje "velike Srbije" i "velike Hrvatske". Muslimani imaju biti podvrgnuti konačnom rešenju: više od 50 odsto ih ima biti ubijeno, manji dio će konvertirati u pravoslavnu vjeru, a još manjem delu, oni sa novcem, naravno, biće dozvoljen odlazak u Tursku, putem "turskog koridora". Cilj je bio potpuno čišćenje Bosne i Hercegovine od Muslimana i podela zemlje tokom reke Vrbas. Samo ime Bosna ima da nestane. To je bio cilj iza stvaranja Republike Srpske.

     Reinkarnacija dubokog zla

Suočen sa krvoločnim planovima svojih dojučerašnjih prijatelja, Srebrov od tog trenutka zauzima građansku poziciju i zalaže se za jedinstvenu Bosnu. Zagovara izlazak na referendum o nezavisnosti Bosne i Hercegovine i govori: "Prisustvujem ovom časnom skupu kao Srbin, da bih podvukao nešto – da na ovaj referendum će izići onaj deo Srba, onaj deo srpskih intelektualaca koji Bosnu i Hercegovinu smatraju svojom domovinom i svojim zavičajem."

Mesec dana kasnije prisustvuje Kongresu srpskih intelektualaca Bosne i Hercegovine, na kojem cvet nacionalističke inteligencije pruža podršku svesrpskom ujedinjenju putem rata, od Rajka Petrova Noga, preko Milorada Ekmečića i Radovana Karadžića, pa do Ljubomira Tadića. Tu je i neizbežni otac militantne nacije Dobrica Ćosić, koji iz Beograda šalje pismo podrške svojim prekodrinskim kadrovima. Jedini se ovom zazivanju zla suprotstavio Srebrov, zbog čega je bio i izbačen sa Kongresa. Srebrov je u svom govoru prozreo namere srpske intelektualne elite, demaskirao je njihovu navodnu brigu za srpski narod, napao je i sveštenstvo, koje pruža podršku budućim ubicama, i uporedio ono što čine Karadžić i kompanija sa fašističkom praksom. Vredi navesti nekoliko ključnih delova iz Srebrovljevog govora:

Ovaj skup organizatori su mogli nazvati proširenim sastankom neokomunista i njima odanoga dela pravoslavnog sveštenstva, ratnih profitera i mafijaša, intelektualno srozanih akademika, ljudi željnih vlasti i par mladih nazovi intelektualaca, koji od obrazovanja poseduju "pet minuta škole i veliki odmor". Stoga me više čudi prisustvo ovome sastanku predstavnika Srpske pravoslavne crkve. Da li to pravoslavni vrhovi podržavaju reinkarnaciju dubokoga zla u našem biću, zla već viđenoga u Hrvatskoj, u gradu Vukovaru i drugde? Da li oni žele videti novi Vukovar, sublimiran kroz zapaljenu i popaljenu Bosnu i Hercegovinu? Sem sveštenstva, čudi me ovde aktivno prisustvo i nekih profesora sa Filozofskog fakulteta [u Sarajevu], na kome zajedno s njima radim. Oni bi bar trebali znati da su ovakve vrste "kongresa" sa nacionalno-političkim međama organizovane između 1932. i 1940. godine u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj.

    Sarajlije su po naciji - branioci

Ostavite Srbe iz Bosne i Hercegovine svi vi koji želite "veliku Srbiju" na ovim prostorima, koji želite nekakvu "srpsku državu Bosnu i Hercegovinu". Odlazite odavde! Vi ovde nemate šta da tražite, tim više što od neukoga srpskog naroda pravite budalu, pravite genocidan i etnocidan narod, suprotstavljate ga njegovim komšijama, rođacima. Jer, ovdašnji srpski narod, a tu mislim na njegov razumni deo, ne na nacionalističke provokatore, ludake i krvi žedne kliničke slučajeve, željan je prvenstveno hleba, koga ste mu vi oteli i stavili na svoje bankovne račune kao nekakvi "stranački prvoborci". Stidite se toga!

Upozorenje Vladimira Srebrova bilo je glas vapijućeg u pustinji, nije bilo nikog da čuje njegov vapaj, srpski politički, vojni i intelektualni komandanti već su sve bili pripremili za klanje i komadanje Bosne. Ubrzo su svoje zlikovačke naume počeli da sprovode u delo. Drugog maja, nakon što je JNA pokušala da zauzme centar Sarajeva i ključne državne institucije, Srebrov se javlja u Dnevnik TV Sarajevo, držeći inspirativan govor:

"Poručujem građanima Sarajeva da više nisu Srbi, Hrvati, Muslimani! Oni su po naciji - branioci! Nas napadaju, žele da nas unište, da nam oduzmu naš grad! To su zločinci! Oni nemaju motiva nijednog, osim da nas opljačkaju! Ovaj trenutak je preokret u istoriji Bosne i Hercegovine, preokret nje kao mlade i nezavisne države. Ovim činom su agresori, a to je JNA, bivša JNA, ekstremno krilo SDS-a, članovi četničkog pokreta i Srpska radikalna stranka, oni su, dakle, ovim činom, ovdje u Sarajevu, sebi iskopali grob! Oni su ovim činom dokazali da su ništarije, da su niko i ništa! Građani Sarajeva, zbijte redove i oborite ove hulje koje su napale grad! Na čelu ovih ljudi koji napadaju nalaze se ratni zločinci, koji će izaći na optuženičku klupu."

    Granate padaju oko nas

Proročke reči, koje su se obistinile tek nekoliko decenija kasnije. Srebrov je ostao u Sarajevu pod opsadom, sa svojim sugrađanima. Na skupu predstavnika sarajevskih Srba ispred Vječne vatre 17. maja 1992. godine Srebrov je govorio: "Ja nisam rođen ovde, ali živim od 1974. godine ovde i smatram ovaj grad svojim. Zato sam ostao u njemu. Ostao sam zato što smatram da su mi sugrađani i Muslimani, i Hrvati, i ostali..."

U istom govoru Srebrov je u ime Srba imenovao agresora na Bosnu i Hercegovinu: "To je, u prvom redu, armija, u drugom redu to je ekstremno krilo SDS-a, sa Radovanom Karadžićem i Glavnim odborom stranke na čelu, treći naš agresor su takozvane četničke i dobrovoljačke jedinice, koje su došle iz Srbije i koje vrše strahovite pokolje pored Drine i po Bosni."

U Borbi od 11-12. jula Srebrov objavljuje pismo ćerki pod naslovom "Ne zaboravi, malena". U njemu daje potresnu sliku opsade Sarajeva, a pri kraju teksta možemo pročitati i sledeće redove:

"Malena, naravno, malena si da to shvatiš, da pojmiš šta osećam kao tvoj otac, dok te prekrivam svojim telom na svaki šum ispaljene granate, koja preleće krov zgrade u kojoj stanujemo, ili se rasprskava negde u blizini i silinom svoga udara uništava stakla, stanove, izbezumljava tvoje drugarice vriskovima njihovih majki i očeva. I ti tada najviše plačeš, plačeš mnogo više nego kada si bila rođena.

Granate padaju oko nas, mnogo granata, mnogo metaka, mnogo gelera. Svaki sumrak je sve teži, svaka noć je sve groznija. Svetleći meci ih čine još strašnijim, ali mi još živimo, devojčice moja, živimo sa svojim sugrađanima, kojih je iz dana u dan sve manje, a humki pod prozorima kuća sve više. Naš grad, naše Sarajevo, postaje jedna velika humka slobodi i zvijezdama u njoj i nad nama. To zapamti.

    Brutalna tortura u logoru Kula

Drugog septembra Srebrov odlazi na Jahorinu, kako bi sa srpskom stranom pregovarao o prestanku razaranja grada i otvaranju koridora preko Ilidže za dopremanje hrane opkoljenom Sarajevu. Međutim, Karadžićevi poslušnici ga hapse kod Ilidže, zatvaraju, prebijaju, lomeći mu rebra i vilicu, tako da naredna tri meseca nije mogao da hoda bez štaka. Montiraju mu proces i osuđuju ga za izdaju. Bio je smešten u logoru Kula, gde je izložen torturi i prebijanjima. Zatvorenici koji su bili zajedno s njim kasnije su svedočili da su Srebrova četvorica grmalja toliko tukla da je bio na ivici svesti i da je tako polomljen i krvav udarao rukama i skandirao: "Bosna, Bosna, Bosna..."

Na Pale su pristizala brojna pisma sa zahtevom da Srebrov bude oslobođen, ali Karadžić nije hteo za to ni da čuje. Na jednoj konferenciji za štampu krajem septembra 1992. godine Karadžić je, na pitanje o sudbini pesnika Srebrova, odgovorio: "Srebrov nije uhapšen kao pesnik, već kao agitator za srpsku predaju i probijanje fronta, a to se kažnjava u celom svetu." Pogotovo u svetu kreiranom po staljinističkim i nacističkim matricama.

Predrag Matvejević, u tekstu "Requiem za jednu ljevicu", piše o Svetozaru Stojanoviću, filozofu koji je postao savetnik Dobrice Ćosića u vreme njegovog predsednikovanja. Matvejević kaže: "Pisao sam iz Pariza Ćosiću i zamolio ga da zatraži od Radovana Karadžića da se oslobodi iz zatvora 'Kula' na Ilidži srpski pjesnik Vladimir Srebrov, koji se suprotstavio genocidu nad Muslimanima u Bosni. Nije mi odgovorio ni on, ni njegov "savjetnik".

Preminuo u 45. godini života

Srebrov je u zatočeništvu proveo čitavih 39 meseci, od toga 13 meseci u izolaciji i samici. Pušten je na slobodu tek 21. oktobra 1995. godine. Po izlasku iz logora Srebrov je izjavio: "Pisali su o meni da sam čovek sa dve rezervne domovine: jedna je Srbija, gde sam rođen, a druga Rusija, gde sam se školovao, te da Bosna i Hercegovina ništa ne predstavlja za mene. Ja tada nikoga nisam hteo ubeđivati u ono što sam osećao. Sada s ponosom mogu kazati, što sam i pokazao, da je Bosna i Hercegovina moja domovina i moja otadžbina. U njoj ću živeti i o njoj pevati."

Nastavio je da živi u Sarajevu, ali je zatvorska tortura ostavila kobne posledice po njegovo zdravlje. Preminuo je u leto 1999. godine, u 45. godini života.

Danas se Srebrov ne pominje baš često, tone u zaborav, zajedno sa mnogim drugim pojedincima koji su se usprotivili pomahnitalom velikosrpskom zlu. Petko Budiša, čovek koji ga je uhapsio, naziva ga budaletinom i psihijatrijskim slučajem, njegov nadređeni Tomo Kovač šepuri se po srpskim televizijskim studijima, bežeći od ruke pravde, udobno sklonjen u Srbiju, raj za ratne zločince.

O Srebrovu se mogu naći raznoliki komentari. Jedni ga hvale, a drugi mu ne opraštaju nacionalistička ubeđenja iz rane faze i smatraju da njegovo preumljenje nije bilo iskreno. Potonji zaboravljaju da je Srebrov zbog onoga što je govorio i činio platio višegodišnjim zatočeništvom i zlostavljanjem, koji su mu narušili zdravlje i odveli ga u smrt. Da njegova promena nije bila iskrena, mogao je lako da se odrekne svog bosanskog opredeljenja i da izbegne logor i mučenje. Istinska promena ubeđenja prepoznaje se i po tome što čovek ostaje privržen onome u šta veruje, bez obzira na cenu. Za razliku od licemera poput Dobrice Ćosića, koji se odrekao komunizma, ali je zadržao otetu vilu na Dedinju.

     Studentski centar Vladimir Srebrov?

Danski pisci Jens-Marten Eriksen i Frederik Stjernfelt posvetili su jedno poglavlje Vladimiru Srebrovu u knjizi Scenografija rata. U poglavlju koje nosi naslov "Zaboravljeni heroj povlačenja", Eriksen i Stjernfelt pišu da je Srebrov bio jedini čovek koji je, uvidevši kakve zločinačke posledice nacionalistički projekat može da proizvede, "ustao protiv drakonskih posledica nacionalističkog ludila i svoje dane završio slomljen u ćeliji, a obeščašćen". "Ni Mihailo Marković ,ni Vasilije Krestić, koje smo intervjuisali u ovoj knjizi, nisu se konfrontirali sa ovim zamišljenim posledicama kao što je to učinio Vladimir Srebrov. Ni Milorad Ekmečić", piše danski dvojac.

Kada se čovek suoči sa mogućim posledicama svojih nacionalističkih uverenja, postoje dva puta. Jedan put vodi u "stanje bez savesti", kod onih koji su "odgovorni za nepojmljivu čudovišnost zločina", kao što su pobrojani srpski intelektualci, koji su ostali odani krvavom nacionalističkom projektu, bez obzira na njegove zlikovačke posledice. Drugi put počinje slomom i paralizom i vodi do "odgovorne svesti bez iluzija". Taj put je izabrao Vladimir Srebrov, heroj odustajanja i povlačenja. Zbog tog puta humanosti i ljudskosti, Srebrov je i danas neomiljen u srpskim intelektualnim krugovima, koji i dalje sanjaju o "velikoj Srbiji".

Zato bi Bosna i Sarajevo morali da ga pamte, možda i kroz neki institucionalizovani vid sećanja. Kao što pre par godina reče bloger Aldi Halilović: "Gdje ćete boljeg odgovora na paljanski studentski dom 'Dr. Radovan Karadžić' od sarajevskog studentskog centra Vladimir Srebrov?

 

Piše:

Tomislav Marković

Izvor: Al Jazeera

 

 

Pin It
Print Friendly, PDF & Email